Nikoleta Kosovac je koordinatorka uličnih novina Liceulice, ali i članica žirija za SIA 2016. Priključila nam se početkom godine na beogradskom Kick-off događaju i pratila je SIA putovanje cele godine. Zahvaljujući njenom entuzijazmu, uspeli smo da stvorimo snažno partnerstvo i pomognemo jedni drugima usput. Pričali smo o Liceulice, ali i njenim pogledima na scenu mladih društvenih preduzetnika. 

Nikoleta,  časopis Liceulice postoji već 6 godina u Srbiji. Ispričaj nam kako je nastala ideja o pokretanju ovog uličnog časopisa kod nas i otkud ti u ovoj priči.

Ideja o pokretanju uličnih novina u Srbiji se pojavila pre oko 8 godina kada je naš sadašnji predsednik Upravnog odbora, Branislav Trifunović, bio u Slovačkoj i tamo sasvim slučajno upoznao prodavce njihovih uličnih novina i saznao za taj, u svetu odavno poznat, pokret. Kada se vratio kući, želeo je da na sličan način pomogne onima koji teško dolaze do posla, koji žive na margini našeg društva. Kako se nikada nije bavio sličnim poslom, počeo je da okuplja razne prijatelje, poznanike, sve one koji su bili zainteresovani da doprinesu pokretanju te velike priče u našoj zemlji. Za one koji ne znaju još uvek šta su ulične novine, pomenuću samo kratko da su u pitanju novine koje prodaju pripadnici marginalizovanih grupa, koji zarađuju polovinu od svakog prodatog primerka, dok se druga polovina novca koristi za štampanje novih primeraka novina. Komercijalni mediji, u svojoj težnji za brzinom i zaradom, odustaju  od onih tema koje ne donose tiraže i rejtinge, na taj način mnogo toga što bi nam moglo pomoći da budemo bolje društvo, ostaje izvan vidokruga javnosti. Liceulice  nastoji da baš te „dosadne” teme prikaže na zanimljiv način. Ulične novine daju prostor novim ljudima i temama – svemu onome što je skrajnuto iz komercijalnih medija ili mu se ne posvećuje dovoljno pažnje. Trudimo se da skrenemo pažnju na bitne probleme u društvu, ali kroz pružanje primera dobre prakse, kroz lične priče nekih naših heroja i tome slično.

A kako sam se ja našla u svemu tome? Isprva mi se činilo da je to bilo slučajno ali sada sam sigurna da to nikako nije bila slučajnost, štaviše. Radila sam nekoliko godina u advertajzingu i sve manje bivala ispunjena i videla smisao u svemu tome. Prijateljica mi je pomenula da se sprema projekat u kom me skroz vidi, otišla sam da upoznam ljude koji su već bili okupljeni oko te ideje i čim smo se upoznali bilo je jasno da ćemo dugo raditi zajedno. Želela sam da verujem u ono što radim, da se osećam dobro na kraju dana, a Liceulice mi je donelo i mnogo više od toga.

Kakvu promenu si uočila kod vaših prodavaca za ovih 6 godina?

U proteklih 6 godina radili smo sa nekoliko stotina ljudi, a trenutno imamo šezdesetak korisnika u Beogradu, aktivnih na dnevnom nivou. Liceulice je za neke povremeni, za neke dodatni posao, a za neke jedini. Prodavci su ti koji odlučuju koliko i kada će da rade. Često ćete od njih čuti da im je komunikacija sa ljudima bitnija od same zarade. Neki su na samim počecima bili jako tihi, stidljivi, povučeni, a danas su među najkomunikativnijima, najsnalažljivijima i najuspešnijima.

Promena koja je evidentna jeste da danas imaju mnogo više samopouzdanja, da mnogo više osećaju celu ovu priču kao nešto svoje i ne stide se da podele sa ostatkom ekipe puno toga intimnog. Neki od prodavaca su, u međuvremenu, počeli da rade neke druge poslove, a neki su prilično usavršili svoje tehnike prodaje pa danas obučavaju nove prodavce. Nekoliko prodavaca koji nisu imali krov nad glavom je, uz našu i podršku naših partnerskih organizacija, uspelo da pronađe stan, pa već neko duže vreme, zahvaljujući finansijskim planovima koje pravimo na mesečnom nivou, uspevaju redovno da plaćaju iznajmljeni stan i račune.

Ono što je ovde takođe važno naglasiti jeste da ulične novine grade veze između prodavca i čitaoca, jer se prodaja obavlja licem u lice. Ovakva interakcija pomaže u građenju mostova između onih koji su na margini i šire javnosti i pomaže svima da shvate ključna pitanja socijalnog isključivanja i da smo svi isti, samo nismo imali iste šanse.

Interakcija pomaže u građenju mostova između onih koji su na margini i šire javnosti i pomaže svima da shvate ključna pitanja socijalnog isključivanja i da smo svi isti, samo nismo imali iste šanse.

Koji su najveći uspesi koje ste imali, a koji najveći porazi kada je u pitanju časopis Liceulice?

Mislim da je naš najveći uspeh što smo i dalje tu i što ne posustajemo ni pred jednom preprekom. Razloga za upornost i još jaču borbu za opstanak i napredak onoga što radimo ima sve više i više.  Za sve ove godine, radili smo na ekonomskom i socijalnom osnaživanju sa nekoliko stotina ljudi, izdali 33 broja magazina, pokrenuli sličnu inicijativu u Makedoniji i na Kosovu, organizovali 2 ulična festivala aktivizma, 7 ciklusa javnih poziva i radionica na temu angažovanog dizajna za mlade umetnike, radili sa desetinama volontera, uspostavili saradnju sa brojnim organizacijama civilnog društva, pojedincima, profesionalcima, aktivistima i mnogo toga drugog. Ponosni smo i na to što je magazin Liceulice za sve ove godine postao zapažen i uticajan član svetske zajednice uličnih novina (International Network of Street Papers). Na četiri dosadašnje godišnje konferencije INSPa nominovani smo za ukupno 6 nagrada za tekstove, fotografije i dizajn. Mislim da do skoro nismo ni bili svesni koliko smo veliku i odanu zajednicu stvorili oko sebe, sve dok nas letos nije zadesila najveća finansijska kriza do sada. Ljudi zbog kojih postoji sve ovo, ljudi koji veruju u ovu priču i ljudi koji danonoćno i predano rade na realizaciji svih naših programa su najveći uspeh definitivno.

Ono što je najveći neuspeh jeste to da Liceulice nije prepoznato od strane grada i relevantnih gradskih i državnih institucija (sem par) kao organizacija čije programe je važno podržati na razne načine, ne samo finansijski. Ulične novine ni u jednom gradu u svetu ne mogu u potpunosti funkcionisati bez podrške grada. One postoje zbog tog grada i taj grad bi trebalo da bude tu zbog njih. Verujemo da će se i ovo jednog dana promeniti. Možda kada budemo slavili dvadesetogodišnjicu. Videćemo.

A možda bi najjednostavnije bilo da sam samo prenela reči Kruna Lokotara, urednika i izdavača:  „Liceulice je, uz napredak medicine, jedini razlog za optimizam koji mi pada na pamet.“

Kako vidiš ulogu mladih u Srbiji kada je u pitanju rešavanje društvenih problema?

Naš poslednji broj se bavi baš mladima u Srbiji, njihovom socijalnom i ekonomskom uključenosti odnosno isključenosti iz dominantnih društvenih tokova. Kada govorimo o mladima, neizostavna tema je obrazovanje, kome smo posvetili i najveću pažnju, a čitav niz naših mladih saradnika osvetlio je i druge aspekte savremenog života mladih, od dolaska u veliki grad na studije, preko sveprisutnog prekarnog rada (nesigurnih, povremenih i honorarnih poslova), do iskustva povratka u malu sredinu.

Ne treba zaboraviti da su mladi danas svakako jedna od najugroženijih grupa u Srbiji, po različitim osnovama. Ali da, oni koji su u mogućnosti (a poznajem ih dosta) na najrazličitije načine doprinose rešavanju društvenih problema, naravno. Ipak ne treba imati ni prevelika očekivanja jer je na njihovim leđima težak bremen. Iako svi vole da kažu „na mladima svet ostaje“, oni ih sami ne mogu rešiti bez ozbiljnog umrežavanja i povezivanja sa drugim akterima u toj borbi.

Mladi sami ne mogu rešiti društvene probleme bez ozbiljnog umrežavanja i povezivanja sa drugim akterima u toj borbi.

Zašto si se pridužila SIA Serbia kao član žirija?

Poznajem veći deo SIA ekipe već neko vreme, pratila sam šta ste radili prošle godine i jako sam ponosna na ceo tim. Kada sam bila pozvana da budem deo ovogodišnjeg žirija, postojao je samo jedan moguć odgovor.

Gde vidiš socijalno preduzetništvo mladih za 5 godina?

Mene zanima da li mladi socijalni preduzetnici znaju gde žele da budu za 5 godina. 🙂

Neformalna zajednica socijalnih preduzetnika u našoj zemlji dosta napreduje i razvija se u nekom svom (po mom mišljenju dobrom) pravcu, nezavisno od zvanične politike. Sve je više sjajnih i veoma uspešnih ideja, dok međunarodna saradnja ne jenjava, štaviše. Socijalne preduzetnice i preduzetnici su jako hrabri i srčani ljudi, koji se ne plaše ni borbe sa vetrenjačama. Verujem da među mladim socijalnim preduzetnicima ima puno onih sa kojima ćeš za pet godina raditi sličan intervju kao što je ovaj.

Verujem da među mladim socijalnim preduzetnicima ima puno onih sa kojima ćeš za pet godina raditi sličan intervju kao što je ovaj.

Hvala ti Nikoleta na ovom sjajnom intervjuu – i podršci koju nam pružaš!